Drugi pišu - Danas: „Vo na ražnju za bolji život”
Vo na ražnju za bolji život
Dragoljub Petrović
REPORTAŽA
Dragan Čanić je rukovalac transportera za utovar uglja u kamione u Rudniku “Stanari” kraj Doboja. Živi u Stanarima sa porodicom, a u rudniku je zaposlen 24 godine.
- Bilo je dobrih, slabijih i nikakvijeh perioda. Sad je tek krenulo bolje vrijeme. Plate su redovne, firma kao firma, ja mislim, da je čak i najjača po platama u Republici Srpskoj – kaže zadovoljno.
Malo menja izraz lica kada ga pitamo za prošlost. Seća se da je najteže bilo posle završetka rata u Bosni.
- Ja sam moro ić' u rat. Kad sam se vratio iz rata bio je haos, pokradeno je puno stvari iz rudnika. Nije bilo plata po devet meseci. Živeli smo tako što smo išli privatno raditi, da bi se preživelo. Deca su mala bila. Tavorilo se sve dok EFT-a nije došla. I nije nam samo procvetala firma, već i Stanari, i sva okolina - od Doboja pa nadaleko – priča Dragan.
On je prošle subote proglašen za najboljeg radnika u rudniku. U plavoj koverti, na svečanosti na platou pored površinskih kopova, uručena mu je nagrada od pet hiljada konvertibilnih maraka (oko 2500 evra). Novčane nagrade je dobilo još šest radnika.
Nije ni čudo, onda, što u vreme uglavnom sumnjivih privatizacija, posle kojih radnici štrajkuju katkad i više nego ranije, u malenim Stanarima svake godine, sredinom maja, peku bika na ražnju u čast novih vlasnika. Podignu veliki šator ispod koga svira muzika uživo, te dovuku celu cisternu “nektar” piva.
- Ovo je vo broj šest. Zato što je ovo šesta godina kako nam je svanulo – kažu nam rudari okupljeni na proslavi. Rudnik Stanari se još od sredine osamdesetih godina suočavao sa ozbiljnim finansijskim problemima i pratećim pobunama radnika. Problemi su se pogoršali sa ratom i velikim ekonomskim padom kao njihovom posledicom. Zbog nedostatka sredstava i ulaganja u obnavljanje i nabavku nove opreme, nivo proizvodnje je iz godine u godinu opadao. Čak je 2004. proizvodnja bezmalo stala, a rudnik nije mogao da zadovolji potrebe svojih kupaca. Rudnik je bio suočen sa likvidacijom. U tom trenutku je zapošljavao 284 radnika. Moral zaposlenih je zbog nagomilanih dugova i neisplaćenih zarada bio na izuzetno niskom nivou. Suočene sa mogućnošću likvidacije rudnika i socijalnog sloma, vlasti Republike Srpske su u septembru 2004. raspisale međunarodni tender kako bi se našao privatni partner za rudnik. Na tenderu je pobedila EFT grupa, srpskog biznismena Vuka Hamovića. Od tada je zaposleno još 215 novih radnika, i sada rudnik ima 450 zaposlenih. EFT je do sada investirala preko 40 miliona evra u razvoj rudarsko-energetskog kompleksa Stanari. Nabavljena je nova oprema, uključujući kamione, dampere, buldožere, bagere, kombije za prevoz zaposlenih, vatrogasnu opremu i vozila. Izgrađena je servisna radionica, a kontinualni sistem iskopavanja je u potpunosti remontovan. Sve zaostale zarade su isplaćene, a plate su udvostručene. Prosečna plata u rudniku je sada preko 1000 KM , što je znatno iznad državnog proseka. Pored socijalnog programa koji je obavezujući po ugovoru o koncesiji, EFT se obavezala da obezbedi i dobrovoljni edukativni program (uključujući i časove engleskog), a takođe je osnovala i potpuno novi IT centar za lokalnu osnovnu školu u Stanarima. EFT takođe sprovodi obiman program stipendiranja za đake u Stanarima, kao i za decu svojih radnika.
Posle šest godina, na četiri kilometra od rudnika, EFT grupa gradi i prvu privatnu termoelektronu na ovim prostorima.
- Izgradnja termoelektrane biće prava stvar, jer ima dosta omladine nezaposlene, ružno je da odaju okolo, da kradu, da obijaju, da se tuku po kafićima. Posao je svakom bitan, i meni i onom naraštaju mlađem. Ja imam već dete za posao, jednu sam ćerku udao, imam dvoje unučadi. Valjda će oni bolje živeti nego ja. Bilo je trenutaka kada se nas šetoro u kući nije moglo prehraniti – kaže Dragan Čanić.
Vozač Vojko Grujić, posle 36 godina rada, preračunavao se kraj cisterne sa pivom.
- Sad su ti, buraz, veće plate trostruko. Ako ovako ostane, biće pravo – veli. Dodaje da se sad ljudi “biju” za radno mesto u rudniku.
Stojan Kitić, međutim, otišao je u penziju samo godinu dana nakon što je površinski kop privatizovan.
- Bilo je nekad ovde svega i svačega. Sad je mnogo veća disciplina, al' bez veće discipline nema ni love. Mi smo ranije sedeli tu u kafani i pili po ceo dan, jer nije bilo plate, pa nisi ni hteo da radiš – objašnjava Stojan.
Kad su ih privatizovali, veli rudar Vid Radić, svi su mislili da je to konačna propast
- Bilo je nekada mnogo ružno, ideš na posao dangubiš, nemaš para, nemaš platu, nemaš ništa. Kako je bilo, dobro je ispalo. Ima posla, ide roba, ima para – objašnjava Vid. Nada se da će kad bude izgrađena termoelektrana plate biti još veće.
U samim Stanarima se nije ratovalo, ali se ratovalo na sedam kilometara dalje, kaže rudarski poslovođa Goran Lazić. Objašnjava, pak, da su se međunacionalne tenzije više ne osećaju, vraćaju se u normalu. Rat je ipak ostavio velike ožiljke. O tome svedoči i spomenik poginulim rudarima u centru Stanara.
Lokacija termoelektrane je na zapadnom obodu stanarskog basena. Ova lokacija se graniči sa putem Stanari – Banja Luka na istoku i železničkom prugom Banja Luka – Doboj na severu.
- Rudnik funkcioniše tako što je sve podređeno budućoj termoelektrani. Povećava se otkrivanje uglja, tako da u momentu kada termoelektrana krene moramo imati tri miliona tona otkopanog uglja. Ovo su količine neophodne za funkcionisanje planirane termoelektrane, kapaciteta 300 MW. Otkopan je već jedan kilometar od kopa ka termelektrani, ostalo nam je još tri. Kad se završi sa ovim kopom, otvorićemo i novi kop blizu elektrane. Do tada ugalj plasiramo našim stalnim kupcima – kaže Mile Lukić, šef otkopavanja i otpreme uglja Rudnika “Stanari”.
Rudnik trenutno ima klijente i u Federaciji BiH, recimo u Tuzli, što dosta govori o vraćanju međunacionalnog poverenja i saradnje. Amira Švraka iz Elektroprivrede BiH priča da sa Rudnikom “Stanari” sarađuju odlično.
- Što se tiče kvaliteta isporuke uglja zaista imamo sjajnu saradnju, prezadovoljni smo, presrećni. Obično ljudi kupe firmu u privatizaciji za jednu marku, i to bude klasično pranje novca – dok je ovo nešto drugačije, za svaku pohvalu. Ja sam kao stanovnik Bosne stvarno srećna što je jedan ovakav čovek kupio rudnik, i što je on sad školski primer uspešne privatizacije. U saradnji se ne oseća uopšte neka nacionalna razlika, izuzetno je korektno, bez ikakvih primedbi – objašnjava Amira.
A u Teslić, Doboj i okolinu počeli su da se doseljavaju i Beograđani. Gordana Bogdanović, finansijski direktor Rudnika “Stanari”, došla je iz Beograda u Teslić, gde živi tokom nedelje, a onda vikend provodi u glavnom gradu Srbije.
- Ja imam 32 godine iskustva, radila sam u velikim kompanijama, za mene je vrlo izazovno da dođem na realizaciju jednog ovakvog projekta. Tu nema granica, da li je to ova ili ona zemlja. Radi se o projektu koji traži stručne ljude koji mogu to da vode. Nije bilo teško preseliti se, zaista. Kad ste tu onda ste potpuno posvećeni tome, i vezani ste za projekat. Rukovodeća ekipa je uglavnom iz Beograda, lepo se slažemo za rudarima, družimo se. Hoćemo da obučimo ljude iz ove sredine da nas jednog dana zamene – priča Gordana.
Taj dan u Stanaruima završio se pesmom, pod šatrom. Vo broj šest završio je svoju misiju. Sve je izgledalo kao jedna potpuno atipična balkanska priča.
Kinezi po sistemu “ključ u ruke”
Ponude za izgradnju TE Stanari podnelo je četiri kompanije, a EFT grupa je kao najpovoljnijeg ponuđača izabrao Dongfang Electric Corporation iz Kine. Ugovor između dve kompanije je potpisan u maju prošle godine. Dongfang Electric Corporation jedan je od vodećih proizvođača energetske opreme na svetu, i uopšte jedna je od najvećih kompanija u Kini. Poznata je pre svega po proizvodnji velikih hidro, termo i nuklearnih elektrana, vetrogeneratora, kao i sposobnosti realizacije projekata po sistemu „ključ u ruke“ u svojstvu generalnog izvođača. Dongfang u svojim fabrikama zapošljava 23.000 radnika, a godišnji obim proizvodnje je 30.000 MW.
Intervju - Vuk Hamović, predsednik EFT grupe
Bićemo prva privatna elektroprivreda na Balkanu
Ovo će bita prva privatna elektrana ne samo u Bosni, već i na Balkanu. I ne samo elektrana, već prva privatna elektroprivreda, pošto ćemo sami proizvoditi energiju i isporučivati je potrošačima. Malo smo ponosni na to – kaže u razgovoru za Danas Vuk Hamović, predsednik EFT grupe, koja u Stanarima kraj Doboja, gradi prvu privatnu termoelektranu u regionu, a već šest godina poseduju površinski kop u istom mestu.
- Podaci iz prošle godine pokazuju da su rezultati po pitanju iskopa otkrivke i uglja u rudniku “Stanari” rekordni. Velikim koracima idemo ka izgradnji teremoelektrane. Projekat smo završili. Na platou termoelektrane pripreme su dovršene, narednih nedelja završavamo detalje dogovora sa finansijskim institucijama koje prate ovaj projekat, tako da je ovo godina kada počinjemo sa četvrtom, poslednjom fazom izgradnje. Izgradnja jednog ovakvog objekta je komplikovan i dugacak proces. Završetak radova očekujemo krajem 2014. ili početkom 2015. godine – kaže Hamović.
Na ovim prostorima nisu baš uobičajene privatne elektrane?
U tom pogledu je ovo unikatna situacija. Mi smo prethodnih 60 godina živeli na ovim prostorima pod režimom koji nije predviđao privatnu inicijativu u ovoj oblasti. Svet par stotina godina funkcioniše u domenu privatne inicijative tokom kojih su velike energetske kompanije progutale male energetske kompanije, pa su one danas u osnovi akcionarska društva, ali su takođe privatne kompanije. Ovde je jedino razlika što smo mi mlada, relativno nova kompanija, ali to je posledica toga što ovako nešto u energetici u našem regionu ranije nije ni bilo moguće.
Zašto ovaj projekat radite baš u Bosni?
Ima više razloga za to. Prvo, ovde u Bosni postoji potencijal. Za izgradnju termoelektrana, a još više za izgradnju hidroelektrana. To je možda najvažniji privredni resurs Bosne i Hercegovine. Ovde je reč o rudniku koji je pošeo s radom posle drugog svetskog rata, koji je devedesetih prilično stradao. Mi smo ga zatekli u trenutku kada je nekoliko godina sve bilo napušteno, praktično zatvoreno, ali su potencijali postojali. Pre šest godina smo preuzeli rudnik i doveli ga u stanje koje vidite danas. Počeli smo izgradnju termoelektrane. Verujemo da ćemo pored ovog realizovati još jedan projekat u drugom delu Republike Srpske, na gornjem toku Neretve. Tamo gradimo hidroelektranuu srednje veličine. Za tu hidroelektranu ove godine završavamo prilazne puteve. To je deset puta manji objekat od TE Stanari, tako će i neke aktivnosti brže da se odvijaju. Ovde je, dakle, reč o potencijalima, ali i o tome da od strane državne administracije imamo odgovarajuću podršku. Propisi u Bosni su regulisani dobro, iako ima stvari koje po našem mišljenju treba i ovde da se menjaju. Važno je da je državna administracija svesna toga, i da zaista pomaže. Kod ovakvih stvari, kao što je termoelektrana često su vrlo komplikovani imovinsko pravni odnosi. Kupuje se zemlja od ljudi koji žive u okruženju i u tom smislu je podrška državne administracije vrlo važna. Od utvrđivanja pravog vlasništva, do sprovođenja administrativnog postupka.
Zašto ovo isto ne radite u Srbiji?
U Srbiji su energetski potencijali nešto manji. Na hidro strani su dosta manji, dok na termo strani Srbija ima značajne potencijale. Srbija na žalost ima i mnogo komplikovanije propise koji praktično onemogućava ovakvu vrstu aktivnosti. Recimo, evo vam jedan detalj – tokom dugogodišnjeg rada jedna termoelektrana zahteva kopanje uglja sa ogromne površine. Uobičajeno je da se to zemljište kupuje godinu dana unapred, ili dve godine unapred, ali kupiti zemljište 30 ili više godina unapred je teoretski moguće, ali je skupo i besmisleno. U Srbiji važe propisi koji upravo to nalažu – da se unapred kupi celokupna zemlja sa koje se kopa ugalj. S tim što je od toga izuzet EPS. Koliko znam to je jedinstven slučaj, ni jedna druga zemlja nema slične propise. U Srbiji je samo na nivou teorije moguća jedna ovakva inicijativa. Nadamo se da će se to u budućnosti menjati ali u ovom trenutku je to tako.
Je li bilo otpora kada ste rešili da kupite rudnik u Stanarima?
Bilo je nepovrerenja, bilo je podozrenja. Ljudi su navikli da privatizacije uglavnom ne donose ništa dobro. Ovde je zbunjivalo to što nije bilo očigledno kako bi mogli da ih oštetimo. Da bi uzeli ugalj, prvo treba prokopati zemlju, a nije bilo nikakvih mašina. Naprotiv, sve je bilo devastirano. Radnici nisu redovno dobijali plate nekoliko godina za redom. Sada su im plate redovne, i u proseku dosta veće nego prosečne, pa su zadovoljni, a zadovoljna je i država jer ubira poreze. Zadovoljni smo i mi jer ostavarujemo dobar finansijski rezultat.
Kadrovi koji rukovode rudnikom su svi dovedeni iz Beograda. Jesu li kadrovi u Bosni problem?
Pa to je problem svugde. Mi smo imali sreću da možemo u Beogradu da izaberemo vrhunski kadar, koji je zbog stagnacije energetike u Srbiji u tom trenutku faktički bio bez posla. Stvorili smo dobru ekipu. Uglavnom su to ljudi mojih godina, ne tako daleko od penzije, a paralelno smo uz njihov rad i iskustvo, počeli da formiramo mlađu ekipu koja će to preuzeti. Za ostvarenje posla potreban je dobar menadžment i dobro planiranje.
U BiH je vreme Pedija Ešdauna, vođena nekakva istraga o vašoj kompaniji. Kako se to završilo i je li vam to otežavalo tenutni posao?
Jeste otežavalo. I to ne samo ovde. Imali smo probleme sa bankama u inostranstvu koje su stalno tražile odgovor na pitanje šta se tu dešava. Tamo gde smo imali kredite, bili su skuplji. Ali nije to bila neka velika prepreka. Istraga je zaključena tako što je zatvorena, zaključila je da je sve u redu sa našim poslovanjem. Mi nismo ni bili glavni fokus pažnje te istrage, već neke druge institucije, mi smo tu bili neka vrsta kolateralne štete. Bilo je tu i predrasuda. Lordu Pediju Ešdaunu verovatno je bilo sumnjivo da se neka firma u kojoj se ljudi prezivaju na ić - bavi energetikom. Pa još kupuju struju u Bosni i prodaju u Crnoj Gori. A on pri tome nije imao pojma o energetici.
Vaš otac je rođen u Bosni. Jeste li vezani za ove prostore?
Meni su i očeva i majčina familija iz Bosne, Očeva familija mi je srpskog porekla, majčina hrvatskog. Otac je bio oficir koji se selio po celoj Jugoslaviji. Ja sam rođen u Beogradu, živeo sam u Skoplju, u Zagrebu. Najveći deo vremena sam, ipak, živeo u Beogradu pa se pre svega osećam Beogradjaninom.U Bosnu sam, opet, često dolazio, i uvek sam Sarajevo smatrao svojim drugim gradom posle Beograda. Više sam vezan za krug prijatelja s kojima se družim, nego što mi je uzražen osećaj nacionalne pripadnosti.
